Jedna za drugom, nižu se kapi niz lice. I više ne znam koja je čista, a koja u sebi nosi trag slane gorčine iz očiju.
Stojim u gluvoj junskoj noći, dok kiša golica mi obraze. Bela lepršava haljina, sad je već pripijena uz kožu. Mokre kose, raširenih ruku i pogleda ka nebu. Slatki ozon draži čulo mirisa, tabane miluju vlati trave.
Vodeno ogledalo rasulo se po asfaltu, refleksija uličnih lampi zaslepljuje. Ni zvuka. Roje se misli, naviru iz tame.
Deo mog ludila klizi niz telo dok ga zemlja ne upije. Otkud je došlo, sad nek se vrati.
Krug je zatvoren.
Trenutak nepomičnosti, kao uramljena slika, a potom korak uz osmeh. Olakšanje.
Darkmoon 