Kraj jedne drame

Ne mogu više. Istina.. Laž.. Kažeš da se menjaš ali tvoji postupci crtaju istim koracima kao pre. Utabanim putevima pokušavaš se opravdati, vezati me da ne odem, iako to uporno poričeš. Čemu negacija kada smo oboje svesni obmane čak i pod spuštenim roletnama? Nije mi potrebna svetlost dana da progori kroz veo tvojih tajni, nesigurnosti i grčevitog straha. U stvari, to nije veo, to su neprobojni bedemi koje si godinama slagao do tačke kada od njih više ne možeš disati. Ni gledati. Govoriš kako si predamnom otvoren, čitaš me kao knjigu ali i dalje se pokušavaš služiti starim trikovima. Izvrćeš moje reči, tuđe. Vidiš i čuješ samo što ti odgovara, praviš se neveštim i naivnim kada si izazvan pred licem istine. Praviš se da ne razumeš, da ne znaš u čemu leže tvoje greške.

Farbam te – farbaš me

„Ja sam nepopravljivi cinik.“, kaže moj dobri prijatelj, i ja se naravno nasmejem, praveći se da sam poverovala. Onda usledi niz epiteta poput „loš“, „zao“, „odvratan“ itd., sve u cilju da se kao takvim predstavi u očima sagovornika, a sebe ubedi da je to istina. Jer mu se tako sviđa. Znam i jednog momka koji za sebe govori kako je mnogo dobar, požrtvovan, empatičan i kako nikad ne laže. Ispostavilo se da je najbolji kad se radi o njegovim interesima, požrtvovan u situacijama kada od toga ima koristi, ispoljava smišljeno saosećanje i govori istinu, osim kada je zaobilazi i izostavlja činjenice. Nekad se i desi da laž koja se ponovi dovoljno puta postane istina, pitanje je samo ko je tu obmanjen.