Nestani

Iscuri mi iz sećanja. Nek se molekuli tvog bića ne šire mojim čulima. Ne želim da prosim mrvice pažnje, kao prolećni pupoljci zrake sunca. Preživeću bez tvoje milostinje.
Ne znam dokle ću još ovako. Ne mogu te imati samo u snovima.

Farbam te – farbaš me

„Ja sam nepopravljivi cinik.“, kaže moj dobri prijatelj, i ja se naravno nasmejem, praveći se da sam poverovala. Onda usledi niz epiteta poput „loš“, „zao“, „odvratan“ itd., sve u cilju da se kao takvim predstavi u očima sagovornika, a sebe ubedi da je to istina. Jer mu se tako sviđa. Znam i jednog momka koji za sebe govori kako je mnogo dobar, požrtvovan, empatičan i kako nikad ne laže. Ispostavilo se da je najbolji kad se radi o njegovim interesima, požrtvovan u situacijama kada od toga ima koristi, ispoljava smišljeno saosećanje i govori istinu, osim kada je zaobilazi i izostavlja činjenice. Nekad se i desi da laž koja se ponovi dovoljno puta postane istina, pitanje je samo ko je tu obmanjen.